Устао сам рано. Мислим да је било пола
пет или пет сати, не знам шта ме је пробудило. У последње време самоћа која ме је
опколила не дозвољава ми ни да заспим као човек. Бленуо сам тако кроз прозор неких
пола сата. Киша. Тја, бар да је време мало боље. Много је кишних дана у мају, ове године. Осећа се, стварно се осећа нека примеса
туге и неподношљиве носталгије у ваздуху. Било ми је жао што сам постао њихов верни
роб, али, некада се једноставно препустиш, не мариш много, не трудиш се да се из
тога ишчупаш. Ни пролеће није као што га се сећам. Некако је празно. Шта год да
се деси, само празнина која одзвања и која гуши. Ето, то бих да оде. То ми смета.
Пресвукао сам се, обукао свој дуги маслинасто-зелени мантил и изашао да шетам. Да, по онаквом времену, као какав лудак. Није било ни аутомобила, није се чуо ни један једини шум. Тишина. Мир. Шетао сам тако изгубљено, без циља, као да тражим нешто. Био сам једини лудак који тетура по насељу са кишобраном у руци. Прошао сам све оближње паркове, у нади да ћу ускоро осетити умор и да ћу се вратити кући. Ништа од тога… Нити сам знао где идем, нити сам обраћао пажњу. Бесциљно лутање се наставило…
Клупа између две огромне брезе са многим прецртаним и исписаним именима. Тек сам тада приметио колико сам заправо отишао далеко. Сео сам и захвалио свим постојећим и непостојећим силама што сам имао ту последњу цигару у џепу и упаљач. Нервозно сам запалио, скривајући се од кише. Дубоко сам удахнуо… После прве (сетио сам се како је то неискусно изгледало и како се замало нисам удавио), свака је лакша и бесмисленија.
„То није добро за здравље господине“, зачуо сам глас, детињи, танак и зачудио се пошто је тај пискави звук био заправо близу мене. Клинац неки, са веселим очима и великим осмехом, обучен у танку дуксерицу цупкао је ногом и фиксирао ме погледом. Адолесцент. Паљевина. Ха.
„Зелен си још, али схватићеш да нико не жели да живи заувек“, не знам ни зашто сам му одговорио. Није ни важно.
„Зар нисте научили да годинама не додељујете зрелост? А оценама интелигенцију?“
Изгубио сам вољу за расправом. Шта он ради ту? Што није кући? Било је тек пола седам ујутру.
„Иначе, жели да живи заувек свако ко има у животу неког битног“, рекао је озбиљно. „Је л’ имате ви неког битног?“
„Имао сам.“ Онда ми је кроз мисли прошла она. И било ми је јасно зашто је мај пун кише, зашто је мутно, зашто је празно и зашто сам на овом месту.
„Имао?“ упитао је преплашено.
„Да. Прошло време. Гадно.“ Мало сам боље загледао место на које сам доспео. Сада ми је било јасно, да бесциљно, изгубљено лутање заправо има смисао. Сваки пређени корак, сваки пређени километар… Ето шта ради подсвест.
“Причајте ми о њој господине”, звучао је као да наређује. Прешао је прстом где је на брези било угравирано, претпоставио сам, његово име и име неке девојке.
“Одакле знаш да је у питању ‘она’?”
“Можете колико желите да кријете и да изврћете речи. Ваш поглед на ово место господине. То Вас је одало”, имао сам утисак да се осетио невероватно задовољно. Као када ђачић реши загонетку.
Вероватно је туга у капима кише учинила своје, али нисам успео да ћутим када је у мени почело да говори оно глупо дрндало са леве стране.
„Шта да ти причам о њој? Била је тако блесава и детињаста. Много пута би ме летимично питали шта највише волим код ње. Испрва би ме изнервирали тим дегенеричним, непотребним питањем. Они не знају да се најједноставније ствари најкомпликованије објашњавају. Размишљао бих дуго. Утонуо бих у мисли, толико бих постао одсутан да је на тренутак изгледало као да нећу да одговорим. Али ја сам стварно код ње све волео. Навику да трепће брзо када се изнервира. Чудни покрети рукама. Начин на који прича и њен израз лица после прочитане неке патетичне реченице која би је разнежила. Није било важно колико је имала година, увек је поседовала тај детињи сјај у очима када би се насмејала.“
„Колико дуго нисте причали о њој?“
“Јако, јако дуго. Чини ми се вечност. А када би ме неко питао за њу. Их, само бих уздахнуо, ето. Тада би ми прошле све успомене, развукле се попут филмске траке. Свака реч ми је остала упамћена. “
“А да ли сте мислили на њу? Знате онако, патетично, стално, у свакој секунди?”
“Истина је знаш, сада могу то да потврдим, невероватно колико ми се то раније чинило глупим и безвезним, човек стварно мисли највише на оног ког очајнички жели да заборави.”
“Али зашто да је заборавите?”
“Зато што сам одавно престао да будем разлог за њен осмех. Могу само да изазовем гађење и гнев, због тога што сам постао нешто у шта сам се клео да никада нећу. Идиот.”
“Да, идиот”, узвратио ми је као да је потврђивао и као да је унапред већ знао епилог приче. “Престали сте да је волите?”
“Ма, ево, кунем ти се, ја сам је волео више од свега. Не могу да је поредим ни са једном с којом сам био, ма то никако. Вређање је ако је с другима упоређујем."
“Волео? Зашто у прошлом времену? Моје је мишљење да ‘волети’ нема прошло време. Ако некога волиш, волиш га заувек. Ако то престане, ниси ни волео.”
“Волим је још. Умирем од жеље да је загрлим и пољубим у чело, да видим како ме гура од себе и каже: ”Будало, ту се љубе само мртваци!” и да се насмеје, била је сујеверна од малена. Ха… Мада, мени не вреди што је још волим.”
“Како не вреди? Знате, изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. Никада не треба да се одустаје. Шанса увек постоји, само је битно да ли то стварно желиш.”
“Не. Она ни у ком погледу није била типична. Никада није била девојка са савршеном косом, нашминкана, увек сређена. Никада није била девојка која је могла да носи бело, а да се не испрља. Била је она далеко од савршенства и далеко од свих прототипа и није ишла оном традиционалном безвезаријом ‘мушко треба све прво’… И признала ми је све. Признала ми је шта осећа.”
“Чему онда бука око тога ако је признала? Човече, не морате да лупате главом о зид. Све је јасно. Зашто компликујете?”
“Пожелео сам да од ње одем. На крају је она отишла од мене. А нисам знао да ће временом то више мене да уништи него њу.”
“Зашто сада нешто не покушате?”
“Не вреди.”
“Ти си тврдоглав човек! Како знаш да не вреди?” Нагло је престао да ми персира. Изнервирао сам га.
“Упамти ово што ћу ти рећи: када уместо срца крену да следе разум, ту повратка више нема. Те ‘праве’, могу да милион пута буду повређене, да то не признају, да увече бришу сузе, а преко дана дођу пред тебе равнодушне као да им није ништа, да не покажу слабост, али када једном преломе, преостаје ти само да се кајеш јер си био глуп.”
“Е, онда будите несрећни. Је л’ Вам недостаје? Је л’ Вам бар недостаје?”
“Глупо питаш младићу. Она мени увек недостаје.”
Почео је да се жали како га гушим цигарама и отишао, док сам ја палио једну за другом. Пронашао сам паклу у исцепаном џепу тако да су после оне моје "последње" наишле још најмање десет. Рекао ми је да ће небо бити звездано вечерас и поновио реченицу коју ми је пар пута натакнуо: ”Данас је дан за чуда.” И отишао… Отишао сам и ја, мало после њега.
Те вечери, тишина је добила звук њеног имена. Више сам с њом, чак и када сам сам, чак и када сам окупиран нечим. Било је ведро. Тамно небо је на себи имало светлуцаве бисере. Окренуо сам број телефона, наводно заборављен, а у сваком кутку ума добро скривен... Звонило је, не умем да дефинишем тај временски период, претпостављам да је трајао кратко, али да се мени чинило превише. Јавио се женски глас, са дозом радозналости, страха и ко зна чега још. Ћутао сам и дисао, требало ми је да се доведем у ред. Није јој требало дуго да препозна, иако је прошло много. “Еј, погледај у небо. Тражи најсјанију звезду. Посветио сам је теби.” Зачуло се искрено кикотање, са друге стране.
Пресвукао сам се, обукао свој дуги маслинасто-зелени мантил и изашао да шетам. Да, по онаквом времену, као какав лудак. Није било ни аутомобила, није се чуо ни један једини шум. Тишина. Мир. Шетао сам тако изгубљено, без циља, као да тражим нешто. Био сам једини лудак који тетура по насељу са кишобраном у руци. Прошао сам све оближње паркове, у нади да ћу ускоро осетити умор и да ћу се вратити кући. Ништа од тога… Нити сам знао где идем, нити сам обраћао пажњу. Бесциљно лутање се наставило…
Клупа између две огромне брезе са многим прецртаним и исписаним именима. Тек сам тада приметио колико сам заправо отишао далеко. Сео сам и захвалио свим постојећим и непостојећим силама што сам имао ту последњу цигару у џепу и упаљач. Нервозно сам запалио, скривајући се од кише. Дубоко сам удахнуо… После прве (сетио сам се како је то неискусно изгледало и како се замало нисам удавио), свака је лакша и бесмисленија.
„То није добро за здравље господине“, зачуо сам глас, детињи, танак и зачудио се пошто је тај пискави звук био заправо близу мене. Клинац неки, са веселим очима и великим осмехом, обучен у танку дуксерицу цупкао је ногом и фиксирао ме погледом. Адолесцент. Паљевина. Ха.
„Зелен си још, али схватићеш да нико не жели да живи заувек“, не знам ни зашто сам му одговорио. Није ни важно.
„Зар нисте научили да годинама не додељујете зрелост? А оценама интелигенцију?“
Изгубио сам вољу за расправом. Шта он ради ту? Што није кући? Било је тек пола седам ујутру.
„Иначе, жели да живи заувек свако ко има у животу неког битног“, рекао је озбиљно. „Је л’ имате ви неког битног?“
„Имао сам.“ Онда ми је кроз мисли прошла она. И било ми је јасно зашто је мај пун кише, зашто је мутно, зашто је празно и зашто сам на овом месту.
„Имао?“ упитао је преплашено.
„Да. Прошло време. Гадно.“ Мало сам боље загледао место на које сам доспео. Сада ми је било јасно, да бесциљно, изгубљено лутање заправо има смисао. Сваки пређени корак, сваки пређени километар… Ето шта ради подсвест.
“Причајте ми о њој господине”, звучао је као да наређује. Прешао је прстом где је на брези било угравирано, претпоставио сам, његово име и име неке девојке.
“Одакле знаш да је у питању ‘она’?”
“Можете колико желите да кријете и да изврћете речи. Ваш поглед на ово место господине. То Вас је одало”, имао сам утисак да се осетио невероватно задовољно. Као када ђачић реши загонетку.
Вероватно је туга у капима кише учинила своје, али нисам успео да ћутим када је у мени почело да говори оно глупо дрндало са леве стране.
„Шта да ти причам о њој? Била је тако блесава и детињаста. Много пута би ме летимично питали шта највише волим код ње. Испрва би ме изнервирали тим дегенеричним, непотребним питањем. Они не знају да се најједноставније ствари најкомпликованије објашњавају. Размишљао бих дуго. Утонуо бих у мисли, толико бих постао одсутан да је на тренутак изгледало као да нећу да одговорим. Али ја сам стварно код ње све волео. Навику да трепће брзо када се изнервира. Чудни покрети рукама. Начин на који прича и њен израз лица после прочитане неке патетичне реченице која би је разнежила. Није било важно колико је имала година, увек је поседовала тај детињи сјај у очима када би се насмејала.“
„Колико дуго нисте причали о њој?“
“Јако, јако дуго. Чини ми се вечност. А када би ме неко питао за њу. Их, само бих уздахнуо, ето. Тада би ми прошле све успомене, развукле се попут филмске траке. Свака реч ми је остала упамћена. “
“А да ли сте мислили на њу? Знате онако, патетично, стално, у свакој секунди?”
“Истина је знаш, сада могу то да потврдим, невероватно колико ми се то раније чинило глупим и безвезним, човек стварно мисли највише на оног ког очајнички жели да заборави.”
“Али зашто да је заборавите?”
“Зато што сам одавно престао да будем разлог за њен осмех. Могу само да изазовем гађење и гнев, због тога што сам постао нешто у шта сам се клео да никада нећу. Идиот.”
“Да, идиот”, узвратио ми је као да је потврђивао и као да је унапред већ знао епилог приче. “Престали сте да је волите?”
“Ма, ево, кунем ти се, ја сам је волео више од свега. Не могу да је поредим ни са једном с којом сам био, ма то никако. Вређање је ако је с другима упоређујем."
“Волео? Зашто у прошлом времену? Моје је мишљење да ‘волети’ нема прошло време. Ако некога волиш, волиш га заувек. Ако то престане, ниси ни волео.”
“Волим је још. Умирем од жеље да је загрлим и пољубим у чело, да видим како ме гура од себе и каже: ”Будало, ту се љубе само мртваци!” и да се насмеје, била је сујеверна од малена. Ха… Мада, мени не вреди што је још волим.”
“Како не вреди? Знате, изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. Никада не треба да се одустаје. Шанса увек постоји, само је битно да ли то стварно желиш.”
“Не. Она ни у ком погледу није била типична. Никада није била девојка са савршеном косом, нашминкана, увек сређена. Никада није била девојка која је могла да носи бело, а да се не испрља. Била је она далеко од савршенства и далеко од свих прототипа и није ишла оном традиционалном безвезаријом ‘мушко треба све прво’… И признала ми је све. Признала ми је шта осећа.”
“Чему онда бука око тога ако је признала? Човече, не морате да лупате главом о зид. Све је јасно. Зашто компликујете?”
“Пожелео сам да од ње одем. На крају је она отишла од мене. А нисам знао да ће временом то више мене да уништи него њу.”
“Зашто сада нешто не покушате?”
“Не вреди.”
“Ти си тврдоглав човек! Како знаш да не вреди?” Нагло је престао да ми персира. Изнервирао сам га.
“Упамти ово што ћу ти рећи: када уместо срца крену да следе разум, ту повратка више нема. Те ‘праве’, могу да милион пута буду повређене, да то не признају, да увече бришу сузе, а преко дана дођу пред тебе равнодушне као да им није ништа, да не покажу слабост, али када једном преломе, преостаје ти само да се кајеш јер си био глуп.”
“Е, онда будите несрећни. Је л’ Вам недостаје? Је л’ Вам бар недостаје?”
“Глупо питаш младићу. Она мени увек недостаје.”
Почео је да се жали како га гушим цигарама и отишао, док сам ја палио једну за другом. Пронашао сам паклу у исцепаном џепу тако да су после оне моје "последње" наишле још најмање десет. Рекао ми је да ће небо бити звездано вечерас и поновио реченицу коју ми је пар пута натакнуо: ”Данас је дан за чуда.” И отишао… Отишао сам и ја, мало после њега.
Те вечери, тишина је добила звук њеног имена. Више сам с њом, чак и када сам сам, чак и када сам окупиран нечим. Било је ведро. Тамно небо је на себи имало светлуцаве бисере. Окренуо сам број телефона, наводно заборављен, а у сваком кутку ума добро скривен... Звонило је, не умем да дефинишем тај временски период, претпостављам да је трајао кратко, али да се мени чинило превише. Јавио се женски глас, са дозом радозналости, страха и ко зна чега још. Ћутао сам и дисао, требало ми је да се доведем у ред. Није јој требало дуго да препозна, иако је прошло много. “Еј, погледај у небо. Тражи најсјанију звезду. Посветио сам је теби.” Зачуло се искрено кикотање, са друге стране.
Наташа Еленков III-2
Нема коментара:
Постави коментар