Заувек неименовани

Скупљене сам просуо боје
на неплодно тле.
На голи камен, укаљан Твојим
масним прстима.
Твој задах, труо од грехова спржио ми вид,
па само још одраним длановима напипам светлост
кад крај мене крене.

Ти. Одрпани странче сасушеног ума,
апатична утваро,
Згреби наслаге ништавила у својој глави и једном,
само једном, продиши
Сликама
Речима
и Звуковима.

Честитам Ти, уважена сподобо.
Уништио си душе и испио срца.
Разорио си разговор и
уморио умове.
Успавао успомене.
Затровао снове.
Прекрајао си ме, и сасецао али,
последњи пркос,
ил глупави понос,
у мени нећеш никада убити!

Наш рат тек почиње,
а моји су прсти одавно крвави.
Зуби ми пожутели и кости отањиле,
нокти су ми, од сузама покапане земље и црва црни
Грешан си странче-плачи!
Можда те они некад к себи приме...

Скупљене сам просуо боје
на неплодно тле.
Остале су речи које сада збуњен,
у заблуди читаш,
Човече.


Свака сличност са читаоцем је намерна.


Огњен Аксентијевић IV-2