НОВА БОЈА НЕМИРА

Затутњи плавет дана,

бучно,

налик на крупне кише,

као да песму о томе Мирослав Антић пише.

Схватамо, све је, зачудо,

друкчије од оног јуче, 

хоћемо жутом, а жеља на белу стазу

вуче.

Одломак немог филма у глави се

прикаже,

дружење са старим друштвом

више нам не помаже.

Некад обичне слике, добију нове боје,

често ношене ствари,

почињу лоше да стоје.

Сваку поруку, редовно, прихвати неко други,

часови чекања сигнала

постају веома дуги.

Звуци отпочну лудо, а затим све луђе,

да беже,

веселост утихне,

хвата нас ехо нечујне мреже.

Најзад, џеп нам зајечи,

срећа се, изгледа, смешка,

непознат глас открије да опет све је,

грешка.

Усамљеност је сива, неки то добро знају,

док скривени лептири негде

у нама лепршају.

А онда, узвраћен поглед

почне да лечи ране,

и усред вечери касне пред очима нам сване,

удари започну бучно,

затим тише,

све тише,

као да песму о нама Мирослав Антић пише.

Мартина Димитријевић II-2