Ко не воли онај осећај пред путовање, а посебно пред екскурзију, кад знаш
да те нешто велико и важно чека? Једна нова авантура, у Италији, хеј, у Италији,
земљи снова, уметности и макарона... О факултету, о великим одлукама у животу, о
томе ћемо после екскурзије да мислимо. Сад је најбитније отићи. Отићи што даље у
путовање на које се чека кроз целу средњу школу. Јер, пут нас зове, морамо поћи.
Коначно су кофери убачени, родитељи поздрављени, ми
утрчали у аутобус да уграбимо места и може да се крене. И то магичним аутобусом
који се изгледа скупља на хладноћи. И врућини. И на нормалном времену. Углавном,
нерешена мистерија екскурзије је била како да се два човека мимоиђу у пролазу аутобуса.
Пута до Италије се ни не сећам. Чудно је како толико сати живота стане у једну секунду
сећања. Тад је било најбитније стићи у хотел, јести те чувене макароне (закаснили
смо на њих прво вече, али их нисмо промашили ниједно следеће) и трк на журку, па
у шетњу кроз Лидо ди Језоло. Брз улазак и излазак из дискотеке је био очекиван,
али онако лепа плажа, са предивним, ситним песком и не баш. Пао је фото-сешн и прање
ногу у Јадранском мору (неки су и мало пливали), па наставак овог дугог дана у хотелу.
А сутра нас је чекала чувена Венеција.
Вожња бродом, Трг св. Марка, Мост уздаха, канали, гондоле,
маске, мурано стакло, мала поплава и јурњава за зеленом заставицом водича кроз море
туриста обележило је овај дан. Слободно време је, наравно, најбољи део дана. Тада
смо се уверили да су италијанска пица и сладолед стварно одлични, да су сувенири
стварно скупи, да Венеција не смрди толико колико смо чули и да Кинези полако овладавају
светом. Где год се окренемо, ето њих!
Пизански комплекс, који смо одговарали код професорке
Зорице ко зна колико пута, видели смо уживо, што је моћан осећај. Уследило је гурање,
придржавање, шутирање торња зарад добре слике, што се испоставило као и не баш лак
задатак. А онда, Фиренца. Ех, дивна Фиренца, колевка ренесансе, у којој се, за дивно
чудо, нико није изгубио. Породица Медићи (како је изговарао наш водич), Санта Марија
дел Фјоре, Нептунова фонтана, Златни мост, Врата раја ознаке су овог прелепог града,
правог ремек-дела.
Сви путеви воде у Рим, па и овај наш. Кад смо отишли
тамо, схватили смо и зашто. Рим је град видљиве историје, опипљиве вечности, преплављен
сопственом величином. Он је град еха. И кад се нађеш у граду у коме иза сваког ћошка
вири нека знаменитост, где сваки каменчић има своју историју, остаје ти само да
се дивиш. Што смо и радили. Много. Били смо типични туристи који остају без даха
и само шкљоцају апаратима пред Колосеумом, Форумом, Пантеоном, Шпанским тргом, фонтаном
Ди Треви, тргом Навона... Првог дана обиласка Рима задесила нас је киша, па смо
по папреним ценама морали да купимо кишобране. Мада, било је занимљиво цењкати се
и трчати по киши у једном од најлепших градова на свету.
Посета Ватикана је било незаборавно искуство. Али,
требало је стрпљења и снаге да се издржи чекање у редовима и велика гужва. Вредело
је видети дела Рафаела, Микеланђела,
Тицијана, Леонарда да Винчија, Сикстинску капелу,
цркву Светог Петра… Вероватно се пред тако великим уметничким делима нећемо наћи
никад више.
На крају нам је остало да видимо још и Верону, романтични
град Ромеа и Јулије, са незаобилазним хватањем Јулије за дојку (што је баш романтично)
и подлактицу, у циљу остварења љубавних жеља. Ово је био последњи дан, што је једнако
трошењу свих преосталих пара по италијанским продавницама. Јурњава за правим стварима
и одговарајућом величином, као и хистерисање због истог, било је веома често, бар
што се девојака тиче. Што се мене тиче, битно је да сам добро јела, и то не макароне.
Последње вече смо имали заједничку журку са медицинском школом,
опет у Лидо ди Језолу. Било је занимљивије него прве вечери, али је прећутно правило
да су на екскурзији најбоље вечери у хотелу. Кад се сви сместе, опусте, растрче
по собама, окупљају, певају, случајно закључавају, и раде још по нешто. Е, тад се
стварају успомене и анегдоте које се касније препричавају и које и нису баш за ширу
јавност.
И тако, следећег јутра нас је магични аутобус повео пут драгог
нам Лесковца. То је чудно приликом враћања кући. Изгледа исто, чак и мирише исто,
али је нешто другачије и то осећаш. Променили смо се, макар мало. Мени је довољно
да чујем ,,Дуплу шкорпију“
па да ми цела екскурзија пролети кроз главу. Није ми до коле-на-на-на-на…
Соња Тодоровић IV-4
Нема коментара:
Постави коментар