Медијација - лепом речју до решења проблема

Верујем да сте сви ви који сте зашли у школску библиотеку запазили и једна врата са десне стране на којима пише ''Кабинет за медијацију". Та је просторија познатија као Медијатека и она је намењена школским медијаторима. Шта је медијација уопште?
Наиме,на неком тамо далеком Далеком Западу се активно упражњава медијација. То је вид решавања конфликата посредством медијатора - они су људи који су обучени за решавање сукоба у циљу доношења решења којим су обе стране задовољне. У оваквом свету у коме живимо,а узевши у обзир нашу свадљиву природу,плаћање судских трошкова није нимало наивна ствар. Медијација је пре свега лепши начин решавања конфликта,а онда и јефтинији.
Наша је школа једина у Лесковцу која има вршњачке медијаторе. Прве недеље марта смо прошли кроз дводневни курс и радионице у којима смо се упознали са конфликтима,а онда и начинима на које можемо решити исте. То су ученици другог и трећег разреда :
Димитрије Стајић,II-1
Милица Павловић,II-1
Јована Урошевић,II-2
Милица Спасић,II-4
Ана Митић,II-3
Миљан Дичић,II-3
Милица Божовић,II-3
Мина Станковић,II-4
Јелена Пејчић,II-4
Вера Тасић,II-4
Јован Китановић,II-4
Јелена Тодоровић,III-7
Јелена Јовановић,III-7
Петар Бојовић,III-7
и нама се можете обратити у сваком тренутку. Ако нисте сигурни како да дођете до медијатора,можете помоћ потражити и код школске педагогице Јелене Станковић Срећковић или професора грађанског васпитања Оливера Николића,који ће вас даље упутити код нас. Педагогица Јелена и професор Оливер су главни "кривци" за трећу по реду генерацију вршњачких медијатора - њих двоје је држало семинар и кроз практичан рад су нас увели у појам конфликта,његово препознавање и решавање,али су својим приступом и учинили предавања занимљивим.
Наше деловање ће се ускоро проширити и на остале средње школе у Лесковцу,а на нашој Фејсбук страници ћете моћи да нам се обратите са својим проблемом - без бојазни да ће ико други сазнати за њега. Наиме,једно од правила при медијацији јесте да медијатор са онима који су у сукобу разговор обави насамо,а да тај разговор остане приватан и између учесника.
Значај медијатора је велики и верујем да ћете се боље осећати кад у миру решите проблем,тако да из сукоба произиђе један толерантан однос. На крају,надам се да као медијатори нећемо имати пуно посла,али,уколико наиђете на проблем са другом/другарицом из школе или професором,а не знате како да га решите - потражите медијаторе који ће вам помоћи на најбољи начин по обе стране.
Милица Божовић, II-3

Заувек неименовани

Скупљене сам просуо боје
на неплодно тле.
На голи камен, укаљан Твојим
масним прстима.
Твој задах, труо од грехова спржио ми вид,
па само још одраним длановима напипам светлост
кад крај мене крене.

Ти. Одрпани странче сасушеног ума,
апатична утваро,
Згреби наслаге ништавила у својој глави и једном,
само једном, продиши
Сликама
Речима
и Звуковима.

Честитам Ти, уважена сподобо.
Уништио си душе и испио срца.
Разорио си разговор и
уморио умове.
Успавао успомене.
Затровао снове.
Прекрајао си ме, и сасецао али,
последњи пркос,
ил глупави понос,
у мени нећеш никада убити!

Наш рат тек почиње,
а моји су прсти одавно крвави.
Зуби ми пожутели и кости отањиле,
нокти су ми, од сузама покапане земље и црва црни
Грешан си странче-плачи!
Можда те они некад к себи приме...

Скупљене сам просуо боје
на неплодно тле.
Остале су речи које сада збуњен,
у заблуди читаш,
Човече.


Свака сличност са читаоцем је намерна.


Огњен Аксентијевић IV-2

Апокалиптично вече у Гимназији

Маје су предвиделе да ће 21. децембра 2012. доћи до велике апокалипсе, свет који познајемо нестаће у трену.
Сви су ишчекивали тај дан. Неки у страху од непознатог, неки у знатижељи, неки су били потпуно равнодушни.
Ђачки парламент Гимназије Лесковац, је у петак, 21.12.2012, припрепремао велику Апокалиптичну журку „Диско вече 70-их, 80-их, 90-их“. Недељама су ученици спремали ову журку. Идеја је била да се на тај ''судњи дан'' окупе млади и проведу се уз оне старе хитове група попут  Абе, Квин, Ролингстонса, Битлса, Мајкла Џексона и тако редом.
Обавештење је прошло кроз школу, људи су преко фејсбука били обавештени, чак су и по граду били облепљени плакати.
У петак, после малих потешкоћа, хол је био спреман и украшен балонима.
Журка је требало да почне у 21:00. Све је било спремно. Чекало се на госте. У 21:45 још увек није било никог. У школи су били само чланови Парламента.
Двориште школе је било празно. Онда после двадесетак минута појавило се неколико људи. Били су скептични при уласку, јер су могли да осете да никог није било. Зато је журка била бесплатна. Оним храбрима, који су се усудили да уђу  и да се суоче са непознатим, улаз није био наплаћен.
После сат и нешто школа је почела да се пуни. На тој ''великој'' журки било је само око четрдесет особа из Лесковца. Гимназија има преко 800 ученика од којих су сви били обавештени, а  само се неколицина се појавила.
Поставља се питање: шта се догађа са градом и њиховим младим становницима?
Укус се знатно променио. Викенди се проводе по локалним клубовима у којима гостују новопечене звездице , које су неколико година на јавној сцени, а већ су постали врло популарни.
Журка која је требала окyпи велики број младих у Лесковцу била је игнорисана од стране  свих.
Али није све тако црно. Она неколицина људи, која је била на диско-вечери, уживала је. И то се могло видети. Играли су и играли док је журка трајала. То је и била поента читаве вечери. Да се вратимо у прошлост, да осетимо енергију и жељу за животом коју су имали наши родитељи и њихови родитељи. Генерације и генерације младих волели су ту врсту музике. То је било другачије време, другачији живот. Цела журка је имала за циљ да врати дух старог времена. Иако је већина игнорисала позив, они који су се појавили нису дозволили да музика тог периода оде у заборав.

MEDIJSKI MRAK

Kada sam bila mala čula sam nekoga kako kaže da na svetu postoje tri velike zavisti: alkohol, cigarete i vlast. Rekli su mi, takođe, da se od prve dve čovek može izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zarad nje se ubija, zarad nje se gine, zarad nje se lako gubi ljudski lik. Ljudi na nju gledaju kao na duha iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži, koja će ispuniti sve afinitete. Teško je odreći se vlasti, jer je teško odreći se moći. Kada taština jednom prostruji kroz vene, tu povratka nema. Kada jednom dobijete moć kontrolisanja, zauvek ostajete njen rob.

Kada bih vam rekla da živimo u zemlji gde je novinarima (znate, BUDNO OKO koje motri na nepravilnosti u državi) dozvoljeno da pišu samo što gospodi sa čarobnom lampom u rukama odgovara? Kada bih vam rekla, da je moguće iscenirati ubistvo i to preneti širokoj narodnoj masi, da možete osuditi nekoga ko nije bio ni na mestu zločina, samo zato što tako odgovara vrhu, zato što je vrh tako naredio i tako mora da bude i samo zato što su mediji bili pod pritiskom vlasti da to tako serviraju? Da li ste znali da je cenzura, medijska, gora nego za vreme onih godina kada se ratovalo? Ej, tada je postojala druga strana medalje.
Želite da znate razliku? Jedina i glavna prednost je što se novinarima sada „SAMO“ preti, ne ubijaju se...TOLIKO. Svako ko pokuša da bilo šta obelodani, dobija policijsku pratnju. Svi im se podsmevaju, svi ih preziru, svi ih u mislima sklanjaju, ali svi ih se boje. I da, to je glavni problem ovde, strah...

Znate, mediji treba da teže slobodi govora, profesionalizmu u novinarstvu, pluralnosti izvora...Naišli ste na paradokse, zar ne? Mi imamo medijski javni servis koji je u stanju da pusti i pušta po hiljadu puta jednu te istu seriju, a NE ŽELI da pusti dokumentarni film „Težina lanaca“ Borisa Malagurskog koji govori kako smo opkoljeni, stegnuti političkim i ekonomskim lancima, film koji prikazuje ekonomske razloge raspada bivše SFRJ, film koji iznosi i one loše strane EU (neverovatno, i EU ima loše strane, samo što, za divno čudo NISMO INFORMISANI O NJIMA!)...Naravno da sada kada „želimo“ ulazak u EU, da mediji moraju da prikriju sve što ne odgovara. Film koji se puštao u bioskopima širom Amerike, Kanade, Evrope, ovde ne sme da bude pušten ni na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Zašto? Pa, tako je naređeno. Možete li da zamislite, da se u 21. veku, u zemlji koja želi da bude EVROPSKA iznosi sve na videlo osim istine i pravde, ili to bude rečno upola?

Ja sam samo kap u moru, samo jedan glas koji se čuje od milion ostalih. Valjda zato što imam sedamnaest godina, verujem da može da bude bolje. Ne postoji stariji koji se nije nasmejao mom entuzijazmu i koji mi nije predočio da će se vremenom, smanjiti. Čak i planiram da budem novinar, nezavistan, koji ne krije istinu iiiii koji planira da ostane u  životu, da. Ne vidim više poentu u pukom pričanju...Redno je da se nešto preuzme, jer pravda u Srbiji svakog dana izvršava samoubistvo, zahvaljujući neprofesoinalnosti i nemanju savesti.

Neko će reći da samo pljujem, a da ništa ne nudim kao rešenje. Izađite iz okova straha. Ja svoj doprinos u pobedi za pravdu dajem, ma koliko mali bio Kada bi svako od nas uradio toliko, promene bi bile primetne, verujte mi.... Za dvadeset godina više će nas razočarati ono što nismo uradili i kukaćemo za šansama koje nismo iskoristili. Pa, razikujmo.
Ravestitimo se!

                                                                               Nataša Elenkov III-2

ANDIAMO RAGAZZI

Ко не воли онај осећај пред путовање, а посебно пред екскурзију, кад знаш да те нешто велико и важно чека? Једна нова авантура, у Италији, хеј, у Италији, земљи снова, уметности и макарона... О факултету, о великим одлукама у животу, о томе ћемо после екскурзије да мислимо. Сад је најбитније отићи. Отићи што даље у путовање на које се чека кроз целу средњу школу. Јер, пут нас зове, морамо поћи.

Коначно су кофери убачени, родитељи поздрављени, ми утрчали у аутобус да уграбимо места и може да се крене. И то магичним аутобусом који се изгледа скупља на хладноћи. И врућини. И на нормалном времену. Углавном, нерешена мистерија екскурзије је била како да се два човека мимоиђу у пролазу аутобуса. Пута до Италије се ни не сећам. Чудно је како толико сати живота стане у једну секунду сећања. Тад је било најбитније стићи у хотел, јести те чувене макароне (закаснили смо на њих прво вече, али их нисмо промашили ниједно следеће) и трк на журку, па у шетњу кроз Лидо ди Језоло. Брз улазак и излазак из дискотеке је био очекиван, али онако лепа плажа, са предивним, ситним песком и не баш. Пао је фото-сешн и прање ногу у Јадранском мору (неки су и мало пливали), па наставак овог дугог дана у хотелу. А сутра нас је чекала чувена Венеција.

Вожња бродом, Трг св. Марка, Мост уздаха, канали, гондоле, маске, мурано стакло, мала поплава и јурњава за зеленом заставицом водича кроз море туриста обележило је овај дан. Слободно време је, наравно, најбољи део дана. Тада смо се уверили да су италијанска пица и сладолед стварно одлични, да су сувенири стварно скупи, да Венеција не смрди толико колико смо чули и да Кинези полако овладавају светом. Где год се окренемо, ето њих!

Пизански комплекс, који смо одговарали код професорке Зорице ко зна колико пута, видели смо уживо, што је моћан осећај. Уследило је гурање, придржавање, шутирање торња зарад добре слике, што се испоставило као и не баш лак задатак. А онда, Фиренца. Ех, дивна Фиренца, колевка ренесансе, у којој се, за дивно чудо, нико није изгубио. Породица Медићи (како је изговарао наш водич), Санта Марија дел Фјоре, Нептунова фонтана, Златни мост, Врата раја ознаке су овог прелепог града, правог ремек-дела.

Сви путеви воде у Рим, па и овај наш. Кад смо отишли тамо, схватили смо и зашто. Рим је град видљиве историје, опипљиве вечности, преплављен сопственом величином. Он је град еха. И кад се нађеш у граду у коме иза сваког ћошка вири нека знаменитост, где сваки каменчић има своју историју, остаје ти само да се дивиш. Што смо и радили. Много. Били смо типични туристи који остају без даха и само шкљоцају апаратима пред Колосеумом, Форумом, Пантеоном, Шпанским тргом, фонтаном Ди Треви, тргом Навона... Првог дана обиласка Рима задесила нас је киша, па смо по папреним ценама морали да купимо кишобране. Мада, било је занимљиво цењкати се и трчати по киши у једном од најлепших градова на свету.

Посета Ватикана је било незаборавно искуство. Али, требало је стрпљења и снаге да се издржи чекање у редовима и велика гужва. Вредело је видети дела Рафаела, Микеланђела, Тицијана, Леонарда да Винчија, Сикстинску капелу, цркву Светог Петра… Вероватно се пред тако великим уметничким делима нећемо наћи никад више.

На крају нам је остало да видимо још и Верону, романтични град Ромеа и Јулије, са незаобилазним хватањем Јулије за дојку (што је баш романтично) и подлактицу, у циљу остварења љубавних жеља. Ово је био последњи дан, што је једнако трошењу свих преосталих пара по италијанским продавницама. Јурњава за правим стварима и одговарајућом величином, као и хистерисање због истог, било је веома често, бар што се девојака тиче. Што се мене тиче, битно је да сам добро јела, и то не макароне.

Последње вече смо имали заједничку журку са медицинском школом, опет у Лидо ди Језолу. Било је занимљивије него прве вечери, али је прећутно правило да су на екскурзији најбоље вечери у хотелу. Кад се сви сместе, опусте, растрче по собама, окупљају, певају, случајно закључавају, и раде још по нешто. Е, тад се стварају успомене и анегдоте које се касније препричавају и које и нису баш за ширу јавност.

И тако, следећег јутра нас је магични аутобус повео пут драгог нам Лесковца. То је чудно приликом враћања кући. Изгледа исто, чак и мирише исто, али је нешто другачије и то осећаш. Променили смо се, макар мало. Мени је довољно да чујем ,,Дуплу шкорпију“ па да ми цела екскурзија пролети кроз главу. Није ми до коле-на-на-на-на…

Соња Тодоровић IV-4