Блуз је тужна музика. Углавном говори о недаћама на
послу, нерасположености њихових "власника", умору – блуз су певали робови
Афроамериканци око краја 20. века. Те и такве туге је одувек било, но чини се да
полако јењава. Из ризнице српске народне књижевности својим се снажним гласом издваја
песма "Зао господар".
Са својих шест
стихова, ова се песма јасно издвојила ониме што пише између њих. Чим почне да се
чита, песма звучи као брзалица – као да је певач хтео да претрчи преко стихова,
све у страху да му је газда за вратом. Песма "Зао господар"
говори о озбиљним стварима: о положају српских сељака у односу на надређене,
њиховим животима, бригама.
Синтагме "дуга
лука", "мотика тупа", "тврда бразда" прилично увијено говоре
о лењости, чак, господара; како сељак има обавезу да ради туђи посао, а притом носи
терет нерасположености свога газде.
Песници, писци, уопште уметници, никад нису били слободни
да кажу оно што осећају, мисле, имају и желе да казу, чак ни данас, а камоли у то
време. Зато песма одише метафорама, бескрајно пренесеним значењима. Одише тугом
покореног српског народа, спутаношћу, али и храброшћу, јер је храброст била написати
овако нешто.
Ово није, на крају, срећна песма. А блуз...
И блуз – блуз је тужна, тужна музика.
Милица
Божовић II/3
Нема коментара:
Постави коментар