Култура нашега града – скакљиве ли и болне теме. Ако кренемо
од претпоставке да свака страна има и добру и лошу страну, врррло лако можемо доћи
до тога да тамо негде постоји светла страна културног живота Лесковца. Или да постоји
икаква страна. Ако сад зажелите да кажете да културних дешавања нема у нашем граду,
боље немојте ништа
да кажете! У Лесковцу се свашта дешава. Ретко, али се дешава. А онда, кад се деси, чува се и крије као да сама ЦИА стоји иза тога. Дакле – мањка нам реклама. Но, то и даље не мења чињеницу да се у Лесковцу с времена на време нешто заправо деси.
Живела сам 13 година у Медвеђи и прилично ми незахвално звучи кад чујем Лесковчане да кажу како се ништа не дешава. Знате ли како изгледа кад се ништа не дешава? Онда вам је атракција да једном у 4 године дође "циркус" са лењим мајмуном и 5 метра дугачком, стогодишњом змијом, а између све те феште, једном годишње имате изложбу слика, нема никад вечери поезије, нема биоскопа, нема представа.То је ништа.
А у Лесковцу? Могла би да се направи кратка ретроспектива догађаја у протеклој години: месечне Вечери поезије које окупљају младе, старе, искусне и све песнике из Лесковца и околине, понека промоција књига и највећи догађај посвећен књизи - Think Thank Town
(тенкови су и ове године оборили с ногу – пазите, могли бисмо да се навикнемо на то!); читава концертна сезона на челу са Музичком школом "Станислав Бинички", са епицентром у Свечаној сали града, је л' те, Лесковца и кулминацијом - највећим културним догађајем нашега града, Ледамусом; ту су и џез концерти исте школе, као и хор "Viva voce" – добро познат, верујем; изложбе слика и две међународне изложбе фотографија (око њих се спомињало име нашег професора математике, Милорада Милићевића), као и две посебне излозбе – пазите се, ово не виђају многи градови (можда зато што немају "Лесковачку школу стрипа Кокан Митровић",хм?) – стрипа "Вековници"; беху ту и пројекције неких филмова, али биоскопу скидамо капу за три велика фестивала: Дани З'анимације – анимирани француски филм, Нордијска панорама – скандинавски фимови и, на крају, немачки филмови скромног назива – Немачки филмови. Могла бих да идем мало даље и издвојим доласке, рецимо, Мише Блама (да, човек је свраћао пар пута!) али бих онда повеликој већини морала да одговорим на питање ко је Миша Блам, а то
би само потврдило малопређашњу причу о (не)информисаности.
да кажете! У Лесковцу се свашта дешава. Ретко, али се дешава. А онда, кад се деси, чува се и крије као да сама ЦИА стоји иза тога. Дакле – мањка нам реклама. Но, то и даље не мења чињеницу да се у Лесковцу с времена на време нешто заправо деси.
Живела сам 13 година у Медвеђи и прилично ми незахвално звучи кад чујем Лесковчане да кажу како се ништа не дешава. Знате ли како изгледа кад се ништа не дешава? Онда вам је атракција да једном у 4 године дође "циркус" са лењим мајмуном и 5 метра дугачком, стогодишњом змијом, а између све те феште, једном годишње имате изложбу слика, нема никад вечери поезије, нема биоскопа, нема представа.То је ништа.
А у Лесковцу? Могла би да се направи кратка ретроспектива догађаја у протеклој години: месечне Вечери поезије које окупљају младе, старе, искусне и све песнике из Лесковца и околине, понека промоција књига и највећи догађај посвећен књизи - Think Thank Town
(тенкови су и ове године оборили с ногу – пазите, могли бисмо да се навикнемо на то!); читава концертна сезона на челу са Музичком школом "Станислав Бинички", са епицентром у Свечаној сали града, је л' те, Лесковца и кулминацијом - највећим културним догађајем нашега града, Ледамусом; ту су и џез концерти исте школе, као и хор "Viva voce" – добро познат, верујем; изложбе слика и две међународне изложбе фотографија (око њих се спомињало име нашег професора математике, Милорада Милићевића), као и две посебне излозбе – пазите се, ово не виђају многи градови (можда зато што немају "Лесковачку школу стрипа Кокан Митровић",хм?) – стрипа "Вековници"; беху ту и пројекције неких филмова, али биоскопу скидамо капу за три велика фестивала: Дани З'анимације – анимирани француски филм, Нордијска панорама – скандинавски фимови и, на крају, немачки филмови скромног назива – Немачки филмови. Могла бих да идем мало даље и издвојим доласке, рецимо, Мише Блама (да, човек је свраћао пар пута!) али бих онда повеликој већини морала да одговорим на питање ко је Миша Блам, а то
би само потврдило малопређашњу причу о (не)информисаности.
"Should,would,could" су склоњени у страну – ко је био и где је био, верујем
да се лепо провео, јер су сви ови догађаји,
малопре побројани, били одистински лепи. Не живимо у таквом граду да можемо да бирамо
где ћемо да идемо, па да смо још растрзани између свакодневних Ледамуса и Тинк Тенкова
– не. Лесковац је, наш је, немамо други. Ево шта можемо: можемо да, с времена на
време, прошетамо поред Културног центра, Галерије и Музеја. На њима су обично окачени
плакати предстојећих догађаја. Ако се бавимо и фејсбуком, страница "Културни
догађаји и забава – Лесковац" сакупља и објављује информације о истим. Још
и једна је мала ситница – можемо да издвојимо то фамозно време које нам некако увек
фали. Купите
роковнике... И почните да у дневни ред убацујете повремене излозбе слика или промоције
књига!
Милица
Божовић II/3
Нема коментара:
Постави коментар