1700 godina od Milanskog edikta

Uloga i značaj Konstantina Velikog (306-337)

Današnji dan je veliki dan za hrišćanstvo. Na ovaj dan pre 17 vekova je rođen  car Konstantin Veliki koji  je doneo zakonski akt, Milanski edikt, kojim je dozvolio širenje hrišćanstva na teritoriji Rimskog Carstva.
Milanskim ediktom je prikinut trovekovni progon hrišćanstva, vraćena im je oteta imovina i dozvoljeno je da javno ispovedaju svoju veru, a da za to ne snose posledice.
U našoj zemlji ovaj 1700-godišnji jubilej biće održan u Nišu, rodnom mestu Konstantina Velikog. Posebne pripreme za proslavu se obavljaju na jednom od najvećiš i najznačajnih areholoških nalazišta na srpskim prostorima, niškoj Medijani- letnjikovcu cara Konstantina, koja će imati centralno mesto u ovoj proslavi.
I pre sto godina naša zemlja obeležila na veličanstven način obeležila ovaj jubilej- 16 vekova od donošenja Milanskog edikta. Proslava je održana od 28. do 30. decembra 1913. godine u Nišu, uz prisustvo članova vladarske porodice Karađorđević, delegacija pravoslavnih država i pravoslavnih crkava Rusije, Grčke, Bugarske, Rumunije i Mađarske.
U januaru ove godine pod sloganom ''Pod ovim znakom ćeš pobediti'' (In hoc signo vinces),  u Narodnom pozorištu u Nišu je održan koncert Hora Sretenjskog manastira iz Moskve i time je svečano otvorena godina jubileja, čime je obeleženo sećanje na vreme uspona hrišćanstva i vladavinu jednog od najznačajnih rimskih careva koji je potekao sa ovih prostora, cara Konstantina Velikog.
  Car Konstantin Veliki je rođen 27.februara, oko 273. godine. Rođen je u Medijani, raskošnom predgrađu rimskog grada Naisa. Konstantinov otac bio je Flavije Konstancije Hlor(lat-Bledi), koji je svoju karijeru počeo kao protektor ali je kasnije kao uspešan vojnik dogurao do ranga upravnika provincije Dalmacija. Majka Helena bila je niskog porekla, radila je kao krčmarica u jednom od stajališta na rimskim putevima. Mnogi istoričari smatraju da je bila samo konkubina Konstancija Hlora, ali neki kažu i da je stupio sa njom u legalan brat i da mu je podarila zakonitog sina Konstantina.
Zahvaljujući očevoj karijeri Konstantin je stekao dobro vojno obrazovanje, dok je književno slabije bio obrazovan.
Car Dioklecijan dolazi na vlast 284. godine i taj period predstavlja prekretnicu kako za Rimsko carstvo, tako i za život mladog Konstantina. Sa Dioklecijanom došlo je do pojave dominata, to jest državom su vladala dva cara. Drugi car Rimskog carstva bio je Maksimijan. Sistem dvojne vlade pretvoren je tetrarhiju 1. marta 293. godine kada su Dioklecijan u Sirmijumu, a Maksimijan u Milanu krunisali dvojicu svojih ilirskih saboraca za sinove i savladare i dali im tutule cezara. Stariji vladari su nosili titule avgusta.
Titule cezara su pripale Konstanciju Hloru i Galeriju.

Nakon Konstancijeve smrti 306. godine za naslednika je izabran njegov punoletni sin Konstatin. Nakon mnogo prepreka postavljenih od strane svojih suvladara Konstantin je uspeo da se izbori za svoju titulu.
Za Konstantinovo preobraćenje u hrišćanstvo zaslužno je čudo koje će promeniti tok istorije.
Naime pred bitku kod Malvijskog mosta protiv svog suparnika Maksencija, Konstantin se ulogorio sa svojom vojskom na polju ispred grada Rima koje je bilo dovoljno za konjicu. Prema rečima carevog biografa Euzebija Cezarejskog, car i njegova vojska su dan uoči bitke su pred Rimom na nebu, pored sunca ugledali svetlosni krst sa natpisom: ''Ovim pobeđuj''. Zatim je te noću Konstantinu u san došao Hrist koji mu je naredio da napravi vojni barjak sa viđenim znakom i da ga prenese u bitku.
Na dan bitke 28. oktobra 312. godine, pritisnuta udarom Konstantinove konjice, Maksencijeva vojska je naterana u povlačenje i most je popustio njenim teretom. Tom prilikom je Maksencije poginuo.
Nakon ove bitke po Konstantinovoj želji u Rimu je podignuta njegova kolosalna statua koja u desnoj ruci drži koplje u obliku krsta sa sledećim natpisom: ''Snagom ovog spasonosnog znaka, koji je pravi simbol hrabrosti, ja sam očuvao i oslobodio vaš grad od jarma tiranije, a takođe sam oslobodio i Senat i rimski narod i povratio im njihovu staru veličinu i sjaj.''
Posle Konstantinove pobede kod Mulvijskog mosta, odnosno 313. godine sastali su se u Milanu Konstantin i Licinije( jedan od tri rimska cara) i na tom sastanku su postigli dogovor o verskim pitanjima i ovaj sastanak je poslužio kao osnova predanja o Milanskom ediktu.
Milanski edikt je bio novi akt o verskoj toleranciji. Original ovog teksta nije sačuvan, ali o njemu saznajemo iz Laktancijevog i Euzebijevog dela.
Ovaj zakon ne samo da je zabranio progone hrišćana, već je i naredio da se onima kojima je imovina bila oduzeta, vrati.
Konstantin se iznenada razboleo u jeku priprema pohoda na Persijance. Zbog carevog lošeg zdravstvenog stanja pohod je otkazan, a sam car je po preporuci lekara otišao u tople banje blizu Nikomedije gde je pozvao sveštenika da krsti pred smrt. Ovo nije bilo neubičajno, jer se u to vreme verovalo da se računaju samo gresi  posle krštenja. Krstio ga je Euzebije Nikomedijski arijanski prvak. Godinama se polemiše da li je Konstantin zavšio život kao hrišćanski iskušenik, na nama ostaje da verujemo ili ne rečima njegovog biografa.
Konstantin Veliki je preminuo u vreme hrišćanskog praznika Duhovi 22. maja 337. godine. Carevo telo je položeno u zlatni kovčeg i prenesno u palatu u Konstantinopolju.
Srpska pravoslavna crkva slavi Konstantina Velikog  kao sveca 21. maja po starom,  a 3. juna po novom kalendaru.